Уређене помоћне просторије у ОШ „Др Тихомир Остојић”

ОСТОЈИЋЕВО: У Основној школи „Др Тихомир Остојић” у Остојићеву ученици и просветни радници су у присуству гостију прославили свој дан, Малу Госпојину.

Тим поводом на употребу су предате обновљене помоћне просторије. Празник школе је био прилика да се ђаци представе свечаним програмом, приређена је и изложба слика учесника традиционалне дечије ликовне колоније.

Обновљене просторије заједно су предали на употребу подсекретар у Покрајинском секретаријату за образовање, прописе, управу и националне мањине – националне заједнице АП Војводине Жолт Сакалаш и председница чоканске општине Стана Ђембер. Ова инвестиција у школи потпомогнута је из покрајинске касе са 3,1 милион динара, у оквиру пројекта обнове школа на територији Војводине, док је Општина Чока обезбедила 2,5 милиона динара.

- Сматрам да је ово сада једна од најсавременијих школа на територији Србије. Радује ме што видим да деца у школи имају овакве услове за живот и рад -рекла је Стана Ђембер.

Обнављање школе и стварање добрих услова за обављање наставе и ваннаставних активности ђака траје већ више година. Основна школа „Др Тихомир Остојић” је поред средстава из покрајинске и општинске касе обезбеђивала средства из донација, посебно кроз сарадњу са амбасадама седам земаља, па су захваљујући томе реализована значајна улагања.

Директор школе Антоније Цицмил каже да јепрво значајније улагање било из донације у сарадњи са амбасадом Јапана, када су дотрајали дрвени прозори и врата замењени алуминијумским, па се на тај начин успева постићи уштеда у утрошку енергије и до 40 посто у односу на претходни период. 

За Дан школе отворена је изложба радова са 13. дечије ликовне колоније и уметника сликарског круга Остојићева. Овогодишња је била спомен- изложба у знак сећања на недавно преминулог академског сликара и педагога Радомира Бркушанина, чијим залагањем и трудом је и покренут рад ликовне колоније која окупља таленте из Остојићева. Наставница Андреа Беата Бицок је нагласила да је његовом смрћу остала огромна празнина, те да је за све у школи остао велики задатак да одрже ликовну колонију на нивоу на којем је била претходних година.

Након отварања изложбе гости су заједно прешли у месни Омладински дом где су школарци извели пригодан вишејезични програм. У школи у Остојићеву се настава одвија на српском и мађарском језику, а потомци Пољака који су у 19. веку овде насељени негују старопољски језик из некадашњег завичаја са обала Висле.

М. Митровић

Пројекат „Чока транспарентно” реализовала је „Панонија медиа” у сарадњи са „Дневником”. Ставови изнети у овом тексту нужно не изражавају ставове локалне самоуправе, која суфинансира пројекат.

Neke antropološke karakteristike odraslih Poljaka u severnom delu jugoslovenskog Banata

SAŽETAK

Ispitivanjem u severnom delu Jugoslovenskog Banata odraslog stanovništva koje se izjašnjava da su potomci Poljaka, koji su se 1838. godine doselili u Ostojićevo iz Visle nedaleko od Krakova, južni deo Katovickog Vojvodstva utvrdeno je da prosečna telesna visina kod muškarca je 174,91 cm a kod žena 161,06 cm i da se visina smanjuje sa starošću. Zatim se srednje vrednosti telesne mase povećavaju sa starosti do 50-te godine kod muškaraca i do 60-te godine kod žena. Punoća tela je veća kod žena, a takođe i srednji obim grudnog koša. Ispitanici najčešće pripadaju brahikefalima prema merama glave i curiprozopima prema merama lica. Na osnovu klaster analize uočeno je da su Poljaci u Ostojićevu po svojim bioantropološkim karakteristikama sličniji sa pojedinim etničkim grupama u Vojvodini nego Poljacima iz starog zavičaja. Detaljnijim ispitivanjem trebalo bi odgovoriti da li razlike između dve grupe Poljaka su posledica uslova životne sredine i mešanja sa narodima sa kojima žive ili pak zatvorenosti populacije Poljaka u Vojvodini.

Научни и јавни рад

Остојић се бавио широком лепезом проблема из српске културне историје али и текућим национално-политичким питањима. Радовима из културне и историје књижевности 18. и 19. века дао је велики допринос, у српској историографији, занемарене новије српске прошлости. Његова прва књига Српска књижевност од Велике сеобе до Доситеја Обрадовића (1905) уједно је и прва синтеза културне историје Срба 18. века. Овај период проучавао је и у друге две важне студије: Доситеј Обрадовић у Хопову (1907, објављена и на немачком) и Захарија Орфелин (1923). У књизи Српска грађанска лирика XVIII века дао је исписе из старих српских рукописних песмарица. Историјом српске књижевности у 19. веку бави се неколико студија: о Бранку Радичевићу (1918), Јовану Стерији Поповићу (1906), Јовану Јовановићу Змају и Ђорђу Пајковићу (1908). Писао је и уџбенике из историје српске књижевности а објавио је и више збирки грађе (део преписке митрополита Павла Ненадовића и документе значајне за црногорску историју из доба Петра I и Петра II). Приређивао је за штампу текстове из усменог народног стваралаштва.

Остојић се успешно ослободио утицаја романтизма из младости када је у питању научни рад али је он био подлога за његово јавно и политичко деловање. Неуморно је радио у многим областима културног стваралаштва: организовао је гимнастичка удружења и ђачке хорове, популарисао народну и црквену музику, писао је приказе, критике и чланке о текућим уметничким дешавањима и сарађивао је са бројним установа културе као што су Одбор Новосадске српске читаонице, Артистички одсек у Друштву за Српско народно позориште и у Српској књижевној задрузи чији је био добротвор и повереник. У Књижевно одељење Матице српске ушао је 1898. заједно са Јованом Радонићем и Станојем Станојевићем. Они су уз помоћ групе реформиста окупљених око часописа Покрет (1899—1912) радили на реформи Матице српске. Остојић је као представник ове струје дошао на место секретара МС 1911. и у кратком периоду до избијања Првог светског рата успео је да стабилизује Матицу српску, поново покрене Летопис који је обогаћен актуелним национално-политичким и културним садржајам и око кога су се окупљали најбољи, ондашњи, српски писци из различитих области.

Остојић, Тихомир (Ђорђе Бубало, стр. 547—548) Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.

Velika humka Ostojićevo

Velika humka kod Ostojićeva u Banatu nema tradicionalno narodno ime, ali je na starim mapama jasno naznačena i to sa "unka" – rečju koju su stari geografi pogrešno izveli iz "hunke" koja je s druge strane potekla iz "humke" a sigurno vodi poreklo od mišljenja da su kurgane za sobom ostavili huni. Humka je u narušenom stanju, jer se površina kao deo njive, intenzivno preorava.

Iz blizine humka je zaista velika, iako nije najveća u Banatu. Spada među kurgane srednje veličine i deo je lanca kurgana Potisja.

U samom okruženju Ostojićeva nekada je bilo 4-5 manjih ili većih humki, o čemu svedoče stare mape. Na primer, odmah pored, na samo 580 m severoistočno nalazila se još jedna humka nepoznate veličine, koja je uništena gradnjom pruge za Kikindu 1895. godine. Ova nešto manja humka je sigurno bila vezana za istu kulturu i epohu, a je mogla biti grobnica neke manje važne osobe, te kao takva mogla biti deo sistema gradnje dvojne humke - u narodu poznate kao "Blizanica".

Današnja visina vrha u odnosu na ravnu Tise iznosi oko 3,5 metra, ali je pre kultivisanja sigurno bila viša najmanje za oko metar. Velika humka se nalazi na svega 1080 m od reke Tise. Uticaj reke je toliko jak, da čak unutar njiva imamo prirodne depresije u vidu izduženih dolja, koje nisu pogodne za obradu jer se u proleće napune vodom. Ovakva mesta, zauzvrat, predstavljaju zadnja prirodna uporišta mnogih divljih životinja i biljaka Banata.

Veoma je interesantna geologija područja. Ukoliko se posmatra položaj humke u odnosu na vidljive nanose nekadašnje Tise i Aranke koja je nekada bila znatno obimnija, može se pretpostaviti da je humka nastala u nekom kasnijem periodu, kada su reke odmeandrirale i sistematski položile svoje nanose. Naravno to se mora uzeti u relativnom smislu, jer se izražava u hiljadama godina, a sӑmo meandriranje moglo se odigrati mnogo pre eneolita, kada su graditelji kurgana stigli na ovo područje. Gledajući položaj humke može se čak pretpostaviti, da je zbog pomeranja reke humka u stvari na sadašnju Banatsku stranu dospela sa desne obale, kao što je to slučaj kod mnogih meandara Tise da su stavarali "ostrva" menjajući stranu (na primer Biserno Ostrvo, zatim "Siget" kod Mola ili upravo obližnja Batka (Stara Tisa) južno od Ostojićeva). U stvari, gotovo je sigurno da je humka sa još nekoliko ostalih iz Potiskog lanca kurgana upravo nastala na Bačkoj strani Tise, verovatno u istom periodu kada i humke na današnjem potezu Horgoša, Kanjiže i Šajkaške.

U okolini same humke mogu se naći ulomci stare, predsrednjovekovne grnčarije. Zbog oranja lokalitet je arheološki jako narušen. Humka nije evidentirana kao kulturno-istorijsko i arheološko dobro i nije pod zaštitom države, niti je poznato da je to u planu.

U Ostojićevu svaka kuća ima šljivik: Najbolju rakiju i najslađi pekmez peku Poljaci, Srbi, Mađari i Slovaci - svi zajedno

Jedno od nastarijih sela na severa Vojvodine u kojem već vekovima zajedno žive Mađari, Slovaci, Srbi i Poljaci, postalo je prepoznatljivo i po jednoj voćki koju ima skoro svaka kuća. Šljiva kao brend ovog malog vojvođanskog mesta dobila je svoju zasluženu pažnju, pa se već drugu godinu za redom organizuje Međunarodni festival šljive i rakije.

Prošle godine održan je prvi festival, a ove godine šljiva kao brend još jednom je pokazala koliko je dragocena. Od šljive ne samo da u Ostojićevu prave dobru rakiju, od šljive domaćice spremaju pekmez, slatko, sokove, a koriste je u kolačima, slatkim pitama, krofnama i mnogim drugim poslasticama. Zoltan Bačo, potpredsednik Mesne zajednice u Ostojićevu i organizator festivala, istakao je značaj ove voćke.

-Šljiva je odabrana jer u selu imamo jako puno šljivika, skoro svaka kuća ima šljivu. Zna se da je šljiva voće zdravlja, veselja i sreće, te smo u njenu čast organizovali i ovaj drugi festival kako bismo uključili sve nacije koje žive na ovom malom prostoru, a to su Srbi, Mađari, Poljaci i Slovaci.

Na ovogodišnjem festivalu stručni žiri nije imao lak zadatak, od 54 proizvođača rakije izabran je najbolji. Takač Andraš iz Mužlje napravio je najbolju šljivovicu koja je prema oceni žirija “potukla” sve svojim ukusom. S obzirom da šljiva ove godine nije najbolje rodila, kvalitet rakije je takođe prosečan, kada pijete rakiju trebalo bi da se oseti i ukus i miris, jer je svaka sorta drugačija - kaže nam Takač.

Domaćica koja je napravila najbolji pekmez dolazi takođe iz Mužlje. Hilda Damjanov, otkrila je tajnu spremanja ove poslastice, a ona je u strpljenju. Šljive prolaze kroz proces, vade se koščice, dugo se kuva, ,meša, a najbolje ga je peći na starim šporetima. Za najbolji kolač bilo je potrebno iskustvo, a u pitanju je stari tradicionlani recept koji je donela pobednica Lila Akač iz Jazova.

U selu žive Poljaci, Srbi, Mađari, Slovaci, svi imaju bar jedno drvo šljive.

Ostojićevo, malo selo na severu Vojvodine jedno je od retkih u kojem već vekovima složno žive četire nacije. Kako kažu meštani, razlike nema, osim u kulturi i običajima koji se strogo poštuju. Selo je osnovano pre više od 800 godina,a jedino je mesto sa najviše pripadnika poljske nacionalnosti.

Prvi Poljaci u ove krajeve stigli su sa obala Visle, 1838. godine, mnogi su se raselili, ali ostalo je porodica koje nisu želele da idu iz Vojvodine. Trenutno u Ostojićevu ima oko 200 domaćinstava u kojima žive Poljaci. Prema poslednjem popisu u naselju ima 1048 domaćinstava i interesantno je da svako domaćinstvo ima bar po jedno drvo šljive.

Festival je prema rečima organizatora festival svih nacija. Kulturu i običaje verno predstvljaju sve zajednice, a ove godine su im se pridružila i kulturna udruženja iz Kikinde, Novog Kneževca, Kanjiže, Sente, Tornjoša, Čoke, Utrina, Rumunije. Od seoskih udruženja nastupala su deca iz KUD-a iz Ostojiceva, udruženje Visla i KUD "Tihomir Ostojić".

Međunarodni festival šljive i rakije organizovalo je Udruženje za očuvanje kulturnog naseđa "Piroš Tulipan" pod pokroviteljstvom Opštine Čoka, Mesne zajednice Ostojićevo i Mađarskog nacionalnog veća, a sa ciljem razvijanja turističkih potencijala Ostojićeva.

(Dragana Ivanić)

Potomci bosonogih rudara

Kad na jesen budu saopšteni rezultati popisa stanovništva, biće to za neke stanovnike Ostojićeva, banatskog sela u opštini Čoka - i dobra i loša vest. Dobra - jer će se prvi put u popisu nacionalnih manjina pojaviti i Poljaci koji tu žive od početka 19. veka, a loša jer ih, veruje se, neće biti više od dvadesetak.

- Poljaci koji su do danas sačuvali jezik svojih predaka, jedini od svih svojih zemljaka koji su došli na Balkan...- kaže Paulina Maluckov - utapaju se u veće zajednice kroz mešovite brakove ili umiru. Za tri-četiri godine, bojim se, neće ih ni biti više.

Paulina Maluckov, zaposlena u osnovnoj školi kao računovođa, živa je enciklopedija. Lepo i uzbudljivo pripoveda o gladi koja je 1830. zahvatila obale Visle u Poljskoj, pa su siromasi svake godine kretali na jug u potrazi za poslovima:

„Šest nedelja trajao je njihov put u proleće do Banata i toliko nazad u kasnu jesen... A onda su neki sa sobom poveli i porodice, pa se više u jesen nisu vraćali nego su ostali ovde...“

Poljaci iz priobalja Visle važili su za vrsne rudare na nalazištima šalitre. Tragom ove soli neophodne za proizvodnju baruta, kretali su - bosonogi, kaže Paulina Maluckov - svake godine kad trava zazeleni niz Tisu ka Balkanu, i vraćali se u postojbinu, dok se nisu sasvim „otkinuli“ od rodnog kraja.

Istorija, između ostalih, beleži i postojanje velikih kolonija Poljaka u Travniku i Derventi, u Bosni, ali svi oni potpuno su se stopili sa domaćinima - osim u Ostojićevu. Istina, ni meštanima ovog sela nije bilo lako da se odupru asimilaciji - bežeći od prisline mađarizacije i pokatoličavanja u Austrougarskoj monarhiji, izjašnjavali su se kao Slovaci, jer su jedino tako mogli da sačuvaju svoju evangelističku veroispovest.

Zato ih u popisima stanovništva i nema - prema onom iz 2002. u Ostojićevu živi oko 1.500 Srba, upola manje Mađara i dvestotinak Slovaka. Desetinama se broje Romi, Jugosloveni i Hrvati...

Tek osamdesetih godina prošlog veka uspostavljena je veza sa poljskom ambasadom, da bi ti kontakti sada postali uobičajeni: pre tri godine potpisana je povelja o bratimljenju sa Vislom, osnovano je i kulturno-umetničko društvo - zove se, naravno, „Visla“ - a letos je 25 mališana iz Ostojićeva boravilo u sportskom kampu u Poljskoj, a 20 njihovih vršnjaka dve nedelje u Ostojićevu.

- Jezik kojim mi govorimo - kaže Paulina Maluckov - arhaičan je, sačuvan je u onom obliku koji su koristili prvi doseljenici pre dva veka. Iako nemamo problem u komunikaciji sa Poljacima, ovoj deci boravak u kampu dobro dođe da „osveže“ jezik i upoznaju kulturu matice.

Emil Samec (70), predsednik Crkvenog odbora u selu, po nevestu je pre 47 godina išao u Kovačicu.

- Kroz godine i decenije, svi Poljaci u Ostojićevu postali su rođaci bar u trećem kolenu, pa kad je došlo vreme da se ženim, morao sam da idem na stranu. Zbog veroispovesti, tražio sam buduću ženu među Slovakinajama, jer oni su evenagelisti, a njih nema bliže nego u Kovačici i Aradcu kod Zrenjanina. Poljakinja nigde nije bilo...

Posle Emilove ženidbe, u kući se govrilo slovački.

- Moja svekrva - kaže Ema - rekla je da deca treba da govore jezikom koji će im biti potreban...

Tako je bilo i u drugim poljskim kućama: gde je bračni par bio Mađar ili Mađarica - pričalo se mađarski, a gde su bili Srbi - srpski...

Škola u Ostojićevu velika je i lepa zgrada, nastava na srpskom i mađarskom. Paulina Maluckov kaže da je bilo pokušaja da se organizuju časovi poljskog, ali đaci to doživljavaju kao dodatno opterećenje, a ni roditelji nisu baš zainteresovani...

- Dve godine unazad - kaže Emil Samec - u crkvi nije bilo venčanja. Sslužba se održava na slovačkom, a dva-tri puta godišnje dolaze sveštenici iz Poljske, i tada je na poljskom jeziku. Poslednji put bili su u decembru, uoči Božića, i podelili paketiće deci.

- Tu skoro, nisam mogao da spavam pa sam u mislima išao od ulice do ulice i brojao Poljake. Nabrojao sam 164, računajući i članove njihovih mešovitih porodica. Eto, koliko nas ima... - kaže Emil. Samec, jedan od poslednjih potomaka rudara-šalitraša iz Visle.

Selo u kome razgovaraju na tri jezika

U Ostojićevu, na severu Banata, živi oko 200 građana koji se izjašnjavaju kao Poljaci, što je najmnogobrojnija zajednica ovog naroda u Srbiji.

- Dolazili su u proleće pešice, a pred zimu se vraćali. Put je bio naporan i dug, pa su neki ostajali i preko zime, skućili se i kasnije dovodili svoje bližnje, jer je tamo vladala glad – objašnjava dugogodišnji predsednik Crkvenog odbora Evangelističke crkve u selu Emil Samec (75).

On kaže da su stanovnici tog dela Poljske evangelisti, a kako u blizini njihovog novog prebivališta nije bilo Poljaka, priključili su se slovačkoj Evangelističkoj crkvi, kojoj pripadaju i danas. To je, između ostalog, bio razlog što su ih predstavljali kao Slovake.

- Opstali smo uprkos tome što su skoro svi naši preci bili u srodstvu, zahvaljujući crkvi i mešovitim brakovima. Posle obnovljenih kontakata sa maticom u Poljskoj to je lakše, a već imamo sklopljenih brakova mladih iz sela i Visle - govori Emil Samec.

– Kontakti sa maticom su obnovljeni 1970. godine. Razmenjuju se posete, a s vremena na vreme dolaze nam i sveštenici iz Poljske. Ima puno mešovitih brakova između Mađara, Srba, Poljaka. Kod nas se govori srpski, mađarski i poljski - objašnjava Andrija Kenđur.

Domaćica Ema Samec dodaje da se u domaćinstvima čuvaju običaji i stari recepti. Jedno od najpoznatijih starih jela su žebročke.

- Legenda kaže da siromašna žena nije imala šta da kuva i išla je po selu da prosi. Od svih namirnica koje je dobila napravila je jedno jelo, a to je jako lepo ispalo i sačuvalo se do danas. Podloga mu je kukuruzno brašno koje se uprži, ima malo slanine, šunke, krompira... U Poljskoj se služe i danas kao specijalitet - objašnjava Ema.

Dunja Grbin, koja je na čelu nedavno osnovanog kulturno-umetničkog društva, iz mešovitog je braka kao i veliki broj njenih vršnjaka.

- Cilj nam je da okupimo mlade radi negovanja tradicija naših predaka. - Svi znamo korene, ali želimo da okupimo što više članova. Naši preci govorili su starim poljskim jezikom, koji planiramo da ponovo organizovano učimo.

800 GODINA STARO: Ostojićevo, jedino selo Poljaka u Vojvodini

Prvi Poljaci stigli su sa obala Visle 1838. godine u potrazi za hlebom. Jedno je od retkih s rastom nataliteta

OSTOJIĆEVO - Ostojićevo, u opštini Čoka, osnovano pre 800 godina, selo je sa najviše pripadnika poljske nacionalne zajednice. 

Prvi Poljaci stigli su sa obala Visle 1838. godine u potrazi za hlebom. Vadili su i prodavali šalitru. Dolazili su u proleće, a vraćali se u kasnu jesen. Nakon izvesnog vremena počeli su kupovati kuće u selu.

Danas u Ostojićevu ima oko 200 domaćinstava u kojima žive potomci rudara sa Visle. Za jednog od njih 1974. godine udala se Renata Pihl, koja je iz ljubavi došla iz Vroclava. Najviše vremena provodi učeći decu tradiciji i običajima.

"U selu imamo poljsku crkvu, zatim KUD "Visla" u kome negujemo poljski jezik, učimo poljske pesme, igre i recitacije", kaže gospođa Pihl.

U osnovnoj školi u Ostojićevu, sa trista đaka, iz koje su potekla tri akademika, uči se pet jezika, među kojima poljski.

Antonije Cicmil, direktor škole, podseća da njegovi učenici putuju u Poljsku, najčešće u Vislu, dok poljski sportisti i kulturni radnici dolaze kod njih.

"Njihovi profesori i studenti dolaze u školu i našim učenicima predaju poljski jezik", kaže Cicmil.

Pre četiri godine Ostijićevo je potpisalo povelju o bratimljenju sa gradom Vislom, a kontakti sa poljskom ambasadom postali su uobičajeni. Prilikom poslednje posete poljski konzul je školi poklonio didaktičku opremu. Tom prilikom konzul Grzegorz Opalonski je izrazio zadovoljstvo slogom u kojoj u selu žive Srbi, Mađari, Slovaci i Poljaci.

"Ovo naselje je primer kako treba negovati međunacionalne odnose", naglasio je konzul.

Predsednik opštine Čoka Ištvan Balaž ocenio je da su odnosi, koji su uspostavljeni sa poljskom ambasadom, izuzetno korisni za poljsku zajednicu u Ostojićevu.

Ostojićevo, selo sa tri hiljade stanovnika, jedno je od retkih sa stalnim razvojem i porastom nataliteta. Poslednjih godina selo je veliko gradilište.

Asfaltirano je oko 40 kilometara puteva, izgrađeni su kanali za kišnu kanalizaciju i odvodnjavanje, uređuju se atarski putevi, a urađen je i projekat kanalizacije.

Autor: RTS

Tihomir Ostojic reformator Matice srpske

Tihomir Ostojić

I  - Од рођења до преласка у Нови Сад (1865-1876)

Л. К. Веселиновић у својим рукопосним Мемоарима наводи казивање Светозара Бугарског-Доде, званог Лаза, да је Тихомиров отац ,,млад досељеник, занатлија. Милош Јуришин, непосредни сусед куће у којој је рођен Тихомир тврдио је писцу споменутих Мемоара и његовом сину (писцу ових редова) да се Тихомиров отац Радивој као млад занатлија доселио из Сенте. Оба казивања потрвђују се односним записом у матици умрлих Матичарског звања општине Остојићево. Тихомировог оца сахранио је поп- Аксентије Белеслијин, тада капелан и записао у матици да је Радивој, кројач, умро у 28- ој години. од обичне болести и да је рођен у Сенти. Ближе податке о породици Остојић у Сенти нисмо могли пронаћи. О Тихомировом оцу Радивоју нема података у матицама рођених. Судећипо наведеном запису да је умро у 28-ој години . Јуна 1886. године, излазило би да је рођен 1838. Године. Међутим матице крштених знатним делом су уништене за време бурне 1848/49. Године. То су тврдили двојица вредних свештеника - Тимотеј Бранковић и Александар Николић. Они су 22. Јула. 1857. Године завршили са преписивањем преосталих матица.

Из Тихимировог дневника, неких радова и писама види се да је посећивао и Сенту приликом својих долазака у Остојићево. Летњи школски одмор после свршеног VI разреда гимназије Тихомир је провео у Остојићеву где је стигао са матером 12. јула 1882. године. Већ сутрадан смо ишли ја и Вељко у Сенту пешке. Сента се – пише Тихомир у своме Дневнику – прилично подигла има кадрму лепу. Тамо сам се састао и са Станикиним из Санади. На основу Тихомировог каснијег писања могло се

препоставити да је имао родбине с очеве стране у Сенти. Приликом боравка у

Остојићеву у лето 1898. године, ради записивања мелодија и текстова обредних песама у Потисју, Тихомир је прешао и у Сенту.

Што ћу овде у обредним песмама објавити пише Тихомир после две године – знам највише из својега родног места Семиклуша у Банату и Сенте која је сат хода од

Остојићева, преко Тисе у Бачкој. А мелодије, сам текст и обичај записао сам од својих радова или простих жена и девојака. Иначе, Тихомир је слао књиге Српске књижевне задруге Игњату Брановачком у Сенти, а преко њега и своме брату од тетке Илији Белеслијину, тада младом свештенику у Српском Падеју. У своме писму од 2. јуна 1915. године из Стоног Београда, где је био интерниран, Тихомир пише Јовану Грчићу у вези са уређењем богате библиотеке Јоце Вујића Културну ризницу г. Вујића познајем јер ми ју је сам показао пре годину дана, када сам био у Сенти.

Тихомирова мајка, Јелисавета, Савета или, или како су је деца у родбини од милоште називали Ава, треће је дете месног пароха Стефана Фирићанског, званог поп-Штева, и жене му Марије. Јелисавета је рођена 20. новембра 1838. године. Породица Фирићаски доселила се, свакако, са другим породицама у Остојићево средином XVIII века, у време развојачења Потиско-поморишке војне границе , из села Фиређхаза код Сараволе, у

данашњој Румунији. Породица Фирићаских уживала је леп углед у Остојићеву током XVIII I XIX века. Најстарији архивски податак о овој свештеничкој породици потиче из 1765. године, а односи се на пароха Јакова Фирићаског који је те године поклонио храму св. Николе у Остојићеву књигу Јевангелија чтомаја (то јест која се читају) во свјатиј и великиј четворток на литургији. 1870. године спомиње се у Остојићеву

постмајстер – шеф поште Стефан Фирићански са женом Персидом и ћером Милицом.

Тихомир је као што се зна роћен . јула 1865. године. Он није запамтио свога оца пошто је овај умро . јуна 1866. године, тачно на дан када је Тихомир навршио 11 месеци.

Тихомир је имао и једнога брата који роћен, 3. новембра 1866. године као друго дете Радивоја и Јелисавете Остојић – кројача. Да би задржала успомену на мужа , мајка му је дала име Радивој. Међутим то дете умрло је већ после нешто више од 8 месеци, тако је да Тихомир остао сам са својом мајком коју је целог живота веома волео и звао Мати.

Из љубави према оцу кога није запамтио, Тихомир ће доцније додавати уз своје име и, нешто измењено, очево име. Свој први прилог у Стражилову, оцену Живановићеве књиге о српском језику, потписао Тих. Радов Остојић.

Ускоро после смрти свога мужа Тихомирова мати почела је доживљавати заједно са малим Тихомиром читав низ непријатности, којих сам Тихомир као дете није био свестан. ,,Данас си у том ланцу Твога силовитог дизања свећа на светионику народном, вођа књижевног или управо културног живота нашег народа - писао ми је много касније брат од тетке Илија Белеслијин-Беља - Ти, којега је отац Рада, шнајдер и који си у један мах био избачен на улицу...

До данас су нам остале ближе нерасветљени узроци због којих је Тихомир са мајком морао изаћи из куће у којој је рођен. Највероватнија претпоставка јесте да је Савета била у немогућности да плаћа кирију. На ту мисао наводи нас казивање добро

обавештеног Светозара Бугарског-Доде који је познавао Тихомирове родитеље. Он наводи ,,да Тихомиров отац као сирома занатлија (кројач који се тек настанио у селу) није могао добити већ настањене куће. Кућа, пак, у нашој улици - од времена ,,после Буне кад ју је Јошко Попов-Орњош купио од Нике Веселиновића и све до нашег доба издавана је у кирију - могла је бити издата у кирију младом досељенику занатлији, Тихомировом Оцу.

Тихомир ће касније у своме Дневнику споменути два-три пута ту стару и малу ,,али милу теткову кућу у којој сам толико срећних часова провео’’. Пошто се кућа налази у једној

од углова правоугаоног простора у чијем се средишту пресека дијагонала налази православна црква, те се за њу говорило да се налази у буџаку, те га и Тихомир назива

,,тетков буџак. Упоредо са утицајима који су на Тихомира вршени у једној нашој свештеничкој породици друге половине прошлог века, и тадашња српска основна вероисповедна школа знатно је допринела формирању младога Тихоимра са својим учитељима васпитаним у идејама омладинског покрета и са својим наставним

програмом. Основна школа у Остојићеви у време Тихомирова поласка у њу навршила

је, ако не више, а оно сигурно својих стотину година постојања и рада, јер се први пут спомиње 1772. Године. Тихомир је пошао у ту тзв. Стару школу школске 1872/3. Године. Најпотпунији опис Старе школе дао је 1878. Године Матеј Чобановић, један од Тихомирових учитеља. То је била мешовита (помешана) школа свега једном двораном дужине 9,45 м., ширине 7,25 м. И висине 2.79 м. Два прозора окренута југу, а два

окренута северу, осветљавали су учионицу. Дворана је зими загревана земљаном пећи начињеном од ваљака (черпић). У шеснаест старих, дотрајалих скамија дужине по 2,50 м. Смештало се од 86 до 119 ђака? Скоро стотинак ученика морало је остати без наставе због недостатка школског простора. Постојала је једна стара табла; није било лењира, ни шестара, ни рачунаљке. Штице, земљорадне карте малог формата и прегледалице биле су својина учитеља Чобановића. У школско двориште улазило се кроз дрвену сељачку капију у рђавом стању. У дворишту, засађеном дудовима и багремима, висило је између два стуба школско звоно 15 кикограма.

Тихомирово школовање у Остојићеву пада у доба после нагодбе између Аустрије и Уграске (1867), у време доношења све чешћих и све оштријих мера угарских власти у циљу помађаривања. Држећи се начела угарских револуционара из 1848/49. Године да у Уграској не постоји више народности, него само један политички народ, тадашње власти сматрале су да све народности Угарске треба да се уједине у тај ,,политички’’ народ преко маћарског језика. Таквој политици сметало је постојање српско црквено- школске аутономије, те су власти настојале да је смање и укину. Тихомир је учио

основну школу од 1872. До 1876. године, у време пораста народног отпора против такве политике, отпора који ће временом и у Остојићеву достићи свој пуни израз у одбијању Срба да своју децу шаљу у државно забавиште.

Тихомиров први учитељ - дјетонаставник - био је Михаило Боженски, звани ,,учитељ Мија’’. Божески је рођен у Остојићеву 1818. Године. После завршене основне школе у месту и једног разреда хуманиора завршио је 1841. године учитељску школу у Сомбору. 1873. Године спомиње се учитељ Јевстатије Петровић о коме немамо ближих података. После њега учитељавао је 1873/4. године Светозар Бугарски. У III и IV разреду Тихомира је учио Матеј Чобановић. Чобановић је рођен у Остојићеву 8. Фебруара 1844. Године.

После завршене основне школе у месту, изучио је три разреда подреалке у Сомбору (1864), а затим препарандију у истом месту (1866).

О садржини и карактеру Чобановићевог утицаја на своје ученике може се, мислим,

говорити одређеније, ако знамо да је он био један од активних чланова ђачке дружине Венац чији је задатак ,,вежбање у српској књижевности’’. Дружин је издавала

истоимени ,,рукопис писни часопис ђака Сомборске учитељске школе’’. У Венцу за 1866. Годину Чобановић је објавио два превода са немачког (Сирома и срећа, Курјак и мазга) и Изреке које је сакупио у народу, вероватно у Остојићеву. Чобановић је најпре учитељевао две године у Црној Бари, затим шест година у Банатском Аранђелову (тада: Оросламош). 1. Августа. 1874. године изабан је за учитеља у Остојићеву. Он спада у ред

вреднијих учитеља. На захтев државних власти и не без његовог уплива отворена је у Остојићеву Повторна или Недељна школа (1878). Читајући народне песме својим ученицима, он је у њима развијао љубав према народу, према народној прошлости и народној књижевности. У том правцу деловаће на њега и настава у новосадској гимназији. Тихомир ће, касније, као гимназиста доносити собом из Новог Сада у

Остојићево збирку народних песама и читати их присутнима, док ће у тренутцима

одушевљења за музиком клицати: ,,Та ја бих цео свој век посветио народу и музици. Његови потоњи радови у области издавања народних песама и прикупљања народног обредног мелоса показују да је Тихомир остао веран идеалима стеченим у раној младости.

Што се тиче наставног програма, Тихомир спада у прву генерацију ученика српских вероисповедних школа која је почела учити по Уредби за српске народне школе од 17. јула. 1872. године. Број седмичних наставних часова, према Уредби, зависио је од број

учитељских снага у школи. У Остојићеву је у време Тихомировог школовања радио само један учитељ који је предавао седам наставних предмета у сва четири разреда. Науку вере слушао је Тихомир у сва четири разреда по 2 часа седмично. Уз овај предмет слушао је од II до IV разреда црквено-словенско читање и разумевање са по два часа седмично, а црквено појање коме ће касније, не без утицаја Васе Пушибрка, директора новосадске гимназије, посветити добар део свог рада – слушао је од III разреда са по ½ часом седмично уз обавезно посећивање богослужења и певања у цркви. У српски језик спадали су очигледна настава, писање, читање, основи граматике и писмени састави са по 13 часова седмично у I разреду, са по 10 часова у II разреду, са по 9 часова у III разреду и са по 8 часова у IV разреду. Учење мађарског језика је од 4 до III разреда састојало се у учењу речи и вежбање у говору са по два часа седмично писање и читање са вежбањем у говору и основе граматике учио је II и III разреду са по три часа, а од IV разреда са по пет часова седмично. Рачун (и облици из геометрије са цртањем) предавани су у I разредз са по два часа, у II разреду са по 4 часа, а од III разреда па навише са по 4 ½ часа седмично. У предмету стварна знања из земљописа и историје Тихомир је учио са по 1 час седмично у III и IV разреду земљопис и слике из повестнице отачаствене са поуком о правима и дужностима грађана. Гимнастика је предавана са по једним часом седмично.39

Судећи по једном писму Илије Белеслијина-Беље, Тихомир је почео рано да чита нека дела из нове српске књижевности. Сећајући се детињиства и младости проведених у Остојићеву, Илија истиче знатан утицај који су на младог Тихомира извршили неки

романи Милована Видаковића. ,,Да није било Видаковићева Љубомира у Елисијуму и Босиљке, нити би Ти био Тихомир, нити би тетка Ава с енергијом роматичарском кадра била пребродити, да би Ти без ње постао оно што си, јер је то закон, да се ироји пробију, па ма у како тешке прилике дошли. Један од Тихомирових ученика у новосадској гимназији, др Јова Поповић очни лекар у Зрењанину, у својим чланцима о Тихомиру наводи да је мајка дала Тихомира после свршетка српске основне школе једно кратко

време у месну јеврејску основну школу ,, да не би луао улицама. Још додаје је да је учитељ јеврејске деце саветовао да Тихомира да на продужење школовања. То је лако могуће, премда је извесно да је пресудан утицај у том погледу одиграла породица Белеслијин у којој се на Тихомира гледало као на роћено дете и који је, према томе, као и Белеслијина деца, требало да настави са школовањем.

Тихомир Остојић и Остојићево Рајко. Л. Веселиновић

Зашто само волем тако то мало селенце! Зашто! То сам и ја себе питао често, али правог одговора не знам још ни сад. Та леп релативно није - видео сам и лепши вароши. Али за њега ми је срце прирасло, у њему сам срце оставио, кад сам дошо, па ми је још и сад тамо. Тих. Остојић, Мој Дневник

Тихомир Остојић је један од наших ретких ителектуалаца који су одржавали везе са својим родним местом и после одласка из њега. Живе слике из детињства нису избледеле у његовој свести његовом сећању ни у гимназији, ни на пештанском универзитету, нити зрелим годинама за време професуре у Новом Саду. Захваљујући његовом дневнику И обимној преписци између њега И његовог професора и

добротвора, а после колеге у новосадској гимназији, Јована Грчића, са једне стране, И његовог брата од тетке, Илије Белеслијина, свештеника И песника, са друге стране, ми можемо пратити његове доласке и одласке у свој мили Семиклуш, у једно овеће банатско село полегло по вици лесне терасе чије је подножје при високим водостајима запљускивала река Тиса која је одувек привлачила дечаке на купање и брање јагода по њеним разлисталим врбовим јагњединим гајевима, о којима ће, иначе, Тихомир

говорити са љубављу.

Тихомир Остојић родио се 5. јула 1865. године. У Остојићеву су доскора живели неки од Тихимирових другова из основне школе. Они су о њему радо причали и сећали га се као доброг, племенитог, лепог, живахног и хитрог младића, кој је у колу и на рогљу радо свирао егеде и са лакоћом прескакао зидове од набоја, покривене пошивањем од туљева (кукорозовине), а подигнутих између суседних кућа, њиховог дворишта и башта пуних багремова на бразди шљива, јабука, жеже и метле.

https://issuu.com/IgorIgyLjubas/docs/_________________1_/a/24510

Proslava praznika Svetoga Save u Osnovnoj školi u Ostojićevu

U Osnovnoj školi u Ostojićevu je 22. januara boravila delegacija Ambasade Republike Poljske u Beogradu, uzevši na poziv domaćina učešće u svečanoj godišnjoj proslavi praznika Svetoga Save, koji je istovremeno i praznik ove škole.

Nakon bogatog umetničkog programa koji su izvela deca iz nacionalnih zajednica prisutnih u ovom regionu Vojvodine – srpske, mađarske i poljske, predstavnici ambasade uručili su đacima, među kojima je mnogo potomaka poljskih doseljenika iz XIX veka, poklone od učenika Srednje škole „Stefan Žeromski“ iz Vroclava. Poljski srednjoškolci su, nakon susreta sa đacima poljskog porekla iz Ostojićeva koji se odigrao u septembru prošle godine, odlučili da prikupe i donesu deci poklone, a gospođa Malgožata Gorni, direktorka vroclavske škole, poslala je Antoniju Cicmilu, direktoru škole u Ostojićevu, pismo zahvalnosti za toplu dobrodošlicu.

Fot. Ambasada Republike Poljske u Beogradu