Тихомир Остојић (5. јули 1865, Семиклуш (Остојићево), Банат, тада Хабзбуршка монархија – 18. октобар 1921, Беч, Аустрија) је био српски историчар, историчар књижевности и културни радник.
Биографија
Школовао се у Остојићеву и Новом Саду. Био је стипендиста Текелијиног фонда што му је омогућило да сда студира словенску филологију у Пешти и у Бечу код чувеног слависте Ватрослава Јагића. Докторирао је 1907. са дисертацијом о Доситеју Обрадовићу. Од 1899. до 1910. радио је као професор у новосадској гимназији. Године 1911. постао је секретар Матице српске, уређивао је између 1912. и 1914. Летопис МС али је онда, под оптужбом да је у часопису ширио српску пропаганду интерниран у Бају и Столни Београд. Из прогонства се вратио 1917. године. Изабран је 1920. за професора југословенске књижевности и првог декана Филозофског факултета у Скопљу. Један је од покретача и први председник Скопског научног друштва основаног 1921. године. Постао је дописни члан Српске краљевске академије 1910. године.
Научни и јавни рад
Остојић се бавио широком лепезом проблема из српске културне историје али и текућим национално-политичким питањима. Радовима из културне и историје књижевности 18. и 19. века дао је велики допринос, у српској историографији, занемарене новије српске прошлости. Његова прва књигаСрпска књижевност од Велике сеобе до Доситеја Обрадовића (1905) уједно је и прва синтеза културне историје Срба 18. века. Овај период проучавао је и у друге две важне студије: Доситеј Обрадовић у Хопову (1907, објављена и на немачком) и Захарија Орфелин (1923). У књизи Српска грађанска лирика XVIII века дао је исписе из старих српских рукописних песмарица. Историјом српске књижевности у 19. веку бави се неколико студија: о Бранку Радичевићу (1918), Јовану Стерији Поповићу (1906), Јовану Јовановићу Змају и Ђорђу Пајковићу (1908). Писао је и уџбенике из историје српске књижевности а објавио је и више збирки грађе (део преписке митрополита Павла Ненадовића и документе значајне за црногорску историју из доба Петра I и Петра II). Приређивао је за штампу текстове из усменог народног стваралаштва.
Остојић се успешно ослободио утицаја романтизма из младости када је у питању научни рад али је он био подлога за његово јавно и политичко деловање. Неуморно је радио у многим областима културног стваралаштва: организовао је гимнастичка удружења и ђачке хорове, популарисао народну и црквену музику, писао је приказе, критике и чланке о текућим уметничким дешавањима и сарађивао је са бројним установа културе као што су Одбор Новосадске српске читаонице, Артистички одсек у Друштву за Српско народно позориште и у Српској књижевној задрузи чији је био добротвор и повереник. У Књижевно одељење Матице српске ушао је 1898. заједно са Јованом Радонићем и Станојем Станојевићем. Они су уз помоћ групе реформиста окупљених око часописа Покрет (1899—1912) радили на реформи Матице српске. Остојић је као представник ове струје дошао на место секретара МС 1911. и у кратком периоду до избијања Првог светског рата успео је да стабилизује Матицу српску, поново покрене Летопискоји је обогаћен актуелним национално-политичким и културним садржајам и око кога су се окупљали најбољи, ондашњи, српски писци из различитих области.
Литература
- Остојић, Тихомир (Ђорђе Бубало, стр. 547—548) Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.
PAJA KRAJČO
.jpg)
Ostojićevo: Jedan od značajnijih sportista i sportskih radnika naše opštine koji za mnogobrojne mlade sportiste predstavlja uzor, jeste Paja Krajčo, penzioner iz Ostojićeva.
Rođen je 16. decembra 1940. u Kraljevu, gde je proveo samo nekoliko meseci, jer ga je vihor Drugog svetskog rata naterao da sa roditeljima izbegne iz opustošenog grada. Doselili su se u Ostojićevo, za koje on kaže da je najlepše selo na svetu i centar planete.
Posle pet godina, opet trbuhom sa kruhom, seli se sa porodicom u Zrenjanin, jer otac dobija službu na železnici. Tu završava osnovnu školu i pravi prve sportske korake u zrenjaninskom plivačkom klubu. Osvaja prvu medalju na prvenstvu SfRJ (Jugoslavija) u kategoriji pionira na 50 metara kraul. Zatim počinje da se bavi fudbalom, igrajući za Proleter. Nakon izvesnog vremena vraća se u Ostojićevo i završava pekarski zanat. Ubrzo posle toga kao ugostiteljski radnik zapošljava se u čokanskom preduzeću 8. oktobar i tu radi do svoje zaslužene penzije.
U svojoj 18. godini, sa grupom svojih vršnjaka koju su činili Sava Miladinov, Oto Piri, Bela Keri, Milan Romić, Oto Lazar, Dragoljub Bugarski iŠandor Lukač, započinje druženje sa rukometom u Ostojićevu, a 1964. godine postaje član predsedništva Sportskog društva „Sloga“.
U toku svog pedesetogodišnjeg rada u rukometu, čika Paja je svrstao sebe u redove značajnih i vrednih sportskih radnika. On je dao veliki doprinos razvoju sporta u opštini Čoka, a i šire.
Predsedništvo Sloge mu je u okviru proslave 50 godina jubileja dodelilo zlatnu plaketu za razvoj sporta u Ostojićevu.
Takođe se bavio i društveno - političkim radom, kao predsednik omladine Ostojićeva i delegat Okružnog komiteta.
Ostaće zabeležena i čika Paji najdraža 1981. godina, kada je rukometni klub Sloga izborio plasman u kvalitetnu Vojvođansku ligu za žene.
- U vreme kada sam se ja bavio sportom i sportskim radom, od srca i samo za ručak i sok, poštenje i istina su mi bili iznad svega. I danas sam redovan učesnik svih sportskih, a posebno rukometnih događanja u našoj opštini. Nastojim da mlađima prenesem svoja bogata iskustva, kako bi Ostojićevo i dalje ostalo jedan od najznačajnih centara i rasadnika rukometnih talenata u Srbiji – bile su čika Pajine reči, pune emocija i sete.
Ivan Markus
Нема коментара:
Постави коментар