Остојићево

У писаним изворима Остојићево се први пут спомиње у првој половини XIII века. По православној цркви св. Николе називало се на мађарском језику Szent Miklos или Tisza Szent Nikolaus и слично. У немачким изворима Klein Miklos, Theys sent Nikolaus, називао се и Ражањ или Рашан 27. марта 1920. године седница општинског одбора одлучила је да се име села измени у Потиски Св. Никола. 1935. године општински одбор одлучио је да се име села измени у Остојићево, по Тихомиру Остојићу, Срби су га звали Мали Семиклуш или само Семиклуш.

Материјални, археолошки, извори сведоче да је човек живео на овој тераси и на овом месту од каменог и металног доба па надаље. Насеље се налазило својевремено у саставу некада моћне дачке државе, све док је нису победили римљани и са њом

потчинили својој власти и подручје данашњег Остојићева.

У средишту села налазило се једно сартско насеље које се, после римске, нашло најпре под влашћу гепидске, потом аварске власти, са којом се упоредо јављају у њему и

Словени. Бројну старославеснку топографску номенклатуру у Остојићеву и непосредној околини нису могли уништити ни нови господари Остојићева, - ни средњовековна феудална Угарска (XI век – 1552), ни Турска са својим тимарско-спахијским уређењем (152-1716), нити феудално – апсолутистичка Аустрија (1718 – 1779). Па и за време жупанијско-феудалних власти Уграске (1779-1848), затим по управом Војводства Србије и Тамишког Баната (1849-1860) ово место је расло бројно и борило се за очување своје црквено-школске аутономије, и то особито у периоду после нагодбе (1867-1918).