Kad na jesen budu saopšteni rezultati popisa stanovništva, biće to za neke stanovnike Ostojićeva, banatskog sela u opštini Čoka - i dobra i loša vest. Dobra - jer će se prvi put u popisu nacionalnih manjina pojaviti i Poljaci koji tu žive od početka 19. veka, a loša jer ih, veruje se, neće biti više od dvadesetak.
- Poljaci koji su do danas sačuvali jezik svojih predaka, jedini od svih svojih zemljaka koji su došli na Balkan...- kaže Paulina Maluckov - utapaju se u veće zajednice kroz mešovite brakove ili umiru. Za tri-četiri godine, bojim se, neće ih ni biti više.
Paulina Maluckov, zaposlena u osnovnoj školi kao računovođa, živa je enciklopedija. Lepo i uzbudljivo pripoveda o gladi koja je 1830. zahvatila obale Visle u Poljskoj, pa su siromasi svake godine kretali na jug u potrazi za poslovima:
„Šest nedelja trajao je njihov put u proleće do Banata i toliko nazad u kasnu jesen... A onda su neki sa sobom poveli i porodice, pa se više u jesen nisu vraćali nego su ostali ovde...“
Poljaci iz priobalja Visle važili su za vrsne rudare na nalazištima šalitre. Tragom ove soli neophodne za proizvodnju baruta, kretali su - bosonogi, kaže Paulina Maluckov - svake godine kad trava zazeleni niz Tisu ka Balkanu, i vraćali se u postojbinu, dok se nisu sasvim „otkinuli“ od rodnog kraja.
Istorija, između ostalih, beleži i postojanje velikih kolonija Poljaka u Travniku i Derventi, u Bosni, ali svi oni potpuno su se stopili sa domaćinima - osim u Ostojićevu. Istina, ni meštanima ovog sela nije bilo lako da se odupru asimilaciji - bežeći od prisline mađarizacije i pokatoličavanja u Austrougarskoj monarhiji, izjašnjavali su se kao Slovaci, jer su jedino tako mogli da sačuvaju svoju evangelističku veroispovest.
Zato ih u popisima stanovništva i nema - prema onom iz 2002. u Ostojićevu živi oko 1.500 Srba, upola manje Mađara i dvestotinak Slovaka. Desetinama se broje Romi, Jugosloveni i Hrvati...
Tek osamdesetih godina prošlog veka uspostavljena je veza sa poljskom ambasadom, da bi ti kontakti sada postali uobičajeni: pre tri godine potpisana je povelja o bratimljenju sa Vislom, osnovano je i kulturno-umetničko društvo - zove se, naravno, „Visla“ - a letos je 25 mališana iz Ostojićeva boravilo u sportskom kampu u Poljskoj, a 20 njihovih vršnjaka dve nedelje u Ostojićevu.
- Jezik kojim mi govorimo - kaže Paulina Maluckov - arhaičan je, sačuvan je u onom obliku koji su koristili prvi doseljenici pre dva veka. Iako nemamo problem u komunikaciji sa Poljacima, ovoj deci boravak u kampu dobro dođe da „osveže“ jezik i upoznaju kulturu matice.
Emil Samec (70), predsednik Crkvenog odbora u selu, po nevestu je pre 47 godina išao u Kovačicu.
- Kroz godine i decenije, svi Poljaci u Ostojićevu postali su rođaci bar u trećem kolenu, pa kad je došlo vreme da se ženim, morao sam da idem na stranu. Zbog veroispovesti, tražio sam buduću ženu među Slovakinajama, jer oni su evenagelisti, a njih nema bliže nego u Kovačici i Aradcu kod Zrenjanina. Poljakinja nigde nije bilo...
Posle Emilove ženidbe, u kući se govrilo slovački.
- Moja svekrva - kaže Ema - rekla je da deca treba da govore jezikom koji će im biti potreban...
Tako je bilo i u drugim poljskim kućama: gde je bračni par bio Mađar ili Mađarica - pričalo se mađarski, a gde su bili Srbi - srpski...
Škola u Ostojićevu velika je i lepa zgrada, nastava na srpskom i mađarskom. Paulina Maluckov kaže da je bilo pokušaja da se organizuju časovi poljskog, ali đaci to doživljavaju kao dodatno opterećenje, a ni roditelji nisu baš zainteresovani...
- Dve godine unazad - kaže Emil Samec - u crkvi nije bilo venčanja. Sslužba se održava na slovačkom, a dva-tri puta godišnje dolaze sveštenici iz Poljske, i tada je na poljskom jeziku. Poslednji put bili su u decembru, uoči Božića, i podelili paketiće deci.
- Tu skoro, nisam mogao da spavam pa sam u mislima išao od ulice do ulice i brojao Poljake. Nabrojao sam 164, računajući i članove njihovih mešovitih porodica. Eto, koliko nas ima... - kaže Emil. Samec, jedan od poslednjih potomaka rudara-šalitraša iz Visle.
Нема коментара:
Постави коментар