Зашто
само волем тако то мало селенце! Зашто! То сам и ја себе питао често, али
правог одговора не знам још ни сад. Та леп релативно није - видео сам и лепши
вароши. Али за њега ми је срце прирасло, у њему сам срце оставио, кад сам дошо,
па ми је још и сад тамо. Тих. Остојић, Мој
Дневник
Тихомир
Остојић је један од наших ретких ителектуалаца који су одржавали везе са својим
родним местом и после одласка из њега. Живе слике из детињства нису избледеле у
његовој свести његовом сећању ни у гимназији, ни на пештанском универзитету,
нити зрелим годинама за време професуре у Новом Саду. Захваљујући његовом
дневнику И обимној преписци између њега И његовог професора и
добротвора,
а после колеге у новосадској гимназији, Јована Грчића, са једне стране, И
његовог брата од тетке, Илије Белеслијина, свештеника И песника, са друге
стране, ми можемо пратити његове доласке и одласке у свој мили Семиклуш, у
једно овеће банатско село полегло по вици лесне терасе чије је подножје при
високим водостајима запљускивала река Тиса која је одувек привлачила дечаке на
купање и брање јагода по њеним разлисталим врбовим јагњединим гајевима, о
којима ће, иначе, Тихомир
говорити са љубављу.
Тихомир
Остојић родио се 5. јула 1865. године. У Остојићеву су доскора живели неки од
Тихимирових другова из основне школе. Они су о њему радо причали и сећали га се
као доброг, племенитог, лепог, живахног и хитрог младића, кој је у колу и на
рогљу радо свирао егеде и са лакоћом прескакао зидове од набоја, покривене
пошивањем од туљева (кукорозовине), а подигнутих између суседних кућа, њиховог
дворишта и башта пуних багремова на бразди шљива, јабука, жеже и метле.
Нема коментара:
Постави коментар