Otkrivamo vam tajnu NAJLEPŠE bašte

Posetili smo gospođu Slađanu Perić iz Kikinde, koja je od malog neprimetnog dvorišta napravila pravu oazu mira. Naša sagovornica je uz mnogo truda i malo mašte uspela da stvori pravu prirodnu lepotu iza svoje kuće. Njeno dvorište je na prošlogodišnjem konkursu „Moja lepa bašta“ uvršteno u jedanaest najboljih u celoj Srbiji.
 

Interesantno je da je bašta gospođe Perić uređena prema banatskim motivima. U njoj su postavljene kućice za ptice i sitne životinje, improvizovani potok je dom malim kornjačama i ribicama, a posebno je upotpunjuju brojno ukrasno i začinsko bilje. Slađana je počela da se bavi baštovanstvom pre sedam godina. Ona tvrdi da je tajna lepe i bogate bašte da tokom cele godine cveta.

„Najviše sadim patuljasto bilje, a od ranog proleća ovde možete da vidite narcise, zumbule, lale, jorgovane i božure. Tokom leta kreću muškatle, ruže i perena. Tako da tokom cele godine ovaj vrt cveta“, kaže gospođa Perić.

Gospođa Perić dnevno provodi i do pet sati u svojoj bašti i tvrdi da je to odlična terapija za stres i odmor za dušu.

Naša sagovornica ističe da izuzetno voli vodu, pa iz tog razloga gaji i vodeno bilje, lokvanje.

„Za uzgoj i negu lokvanja važno je znati koju ste vrstu ove biljke izabrali. Na primer, lokvanji koji izdržavaju niske temperature mogu da se posade isto kao i tropski lokvanji, ali uz dodatak 2-3 tablete đubriva. Lokvanji se sade u rano proleće i preporuka je da se tretiraju gnojivom na 4 do 6 sedmica. Oni cvetaju od juna do septembra, a u zavisnosti od vode, povlače se tokom hladnijih perioda, pa na proleće ponovo rastu“, objašnjava Slađana.

Gospođa Perić dnevno provodi i do pet sati u svojoj bašti i tvrdi da je to odlična terapija za stres i odmor za dušu.

„Nije dovoljno samo posaditi cveće, njega je potrebno i svakodnevno negovati. Dosta puta razne biljke presađujem, premeštam s jednog kraja vrta na drugi. Takođe, potrebna je i adekvatna prehrana. U narednom periodu planiram da uvedem navodnjavanje duž celog dvorišta kako bi biljke imale dovoljnu količinu tečnosti“, navodi Slađana.

Zbog ljubavi prema putovanjima, inspiraciju za uređivanje svoje bašte pronalazi u kulturama i tradicijama različitih zemalja. U njenom dvorištu može da se vidi rustični stil i terakota, kao i stari predmeti poput krčaga i fenjera.

Vlasnica ovog izvanrednog vrta ističe da se biljke ne gaje samo zbog lepote, nego su one i prenosioci pozitivne energije.

Foto: Dragana Starčević

Ostojićevo - "prestonica" vojvođanskih Poljaka

Jedino naselje u Vojvodini u kom žive Poljaci - Ostojićevo. Nastalo je pre 800 godina. Hroničari beleže da su se Poljaci ovde naselili 1838. godine. Sa obala Visle, na sever Srbije, stigli su u potrazi za boljim životom.

"Očekivanja su da očuvamo ovaj naš arhaični poljski jezik koji se jedino zadržao u ovom regionu i u čitavoj regiji. Niko u Poljskoj se više ne koristi tim jezikom. Prevashodno nam je da sačuvamo našu tradiciju, da očuvamo našu kulturu predaka koji su došli pre mnogo godina ovde i ostavili su nam neka nasledstva u toj kulturi. Naravno, tu je i školstvo, koliko je naš domet, tu ćemo moći da uradimo već nešto, već imamo neobavezni poljski jezik koji je zastupljen u školi", objašnjava Gustav Češljar, potpredsednik Nacionalnog saveta poljske nacionalne manjine. 

Poljski jezik, na ovom prostoru, sa dolaskom Poljaka očuvao se u svom izvornom obliku. U modernoj Poljskoj koristi se savremeni jezik, dok u Ostojićevu Poljaci govore jezikom svojih predaka. 

"Imamo jako dobre kontakte. To traje već nekih desetak godina. Dolaze u posete njihove delegacije ovamo. Čak su uspeli da do te mere se naša saradnja potvrdi: da se pobratimi naša opština i Opština Visla. Dakle, naši preci dolaze, tako da imamo tih kontakata, skoro ličnih. Ali prvo je bilo sve ono zvanično, idemo tamo u posetu kod prijatelja, prijatelji dolaze ovde", kaže Češljar. 

Višljani su u Ostojićevo dolazili u proleće. U Poljsku su se vraćali početkom jeseni, a nakon nekoliko decenija odlučili su da tu ostanu, kupili zemlju, podizali kuće i bavili se poljoprivredom. Delili su sudbinu Srba, Mađara, Slovaka, Hrvata i drugih naroda. Danas nastoje da sačuvaju svoj jezik i kulturu, pa mlade uče nacionalnoj istoriji i tradicionalnoj kulturi. 

"Tu ljudi su dolazili, pošto su bili sirotinja, oni su peške dolazili iz tih delova ovamo. Put im je trajao po šest nedelja, peške iz Visle, do Ostrojićeva. Zašto su dolazili u Ostrojićevo? Zato što su u Visli radili kao rudari. Oni su bili vični tom poslu, a ovde na obroncima ovog našeg mesta se nalazila čilska šalitra i oni su vadili tu čilsku šalitru kao osnovu za proizvodnju baruta. Slali su je u Beč za potrebe Austro-ugarske proizvodnje i od te sirovine su pravili barutno punjenje, znači municiju", kaže Geza Poljak, predsednik Odbora za obaveštavanje Nacionalnog saveta poljske nacionalne manjine. 

Danas u Ostojićevu živi nekoliko desetina porodica čiji su potomci rudari sa Visle. Zavičaja svojih predaka, nakon jedne posete i danas se rado seća Ema Krak. Tek nedavno, posetila je malo mesto na jugu Poljske iz kog su, pre više od veka, njeni preci dosli u Vojvodinu. 

"Taj prvi susret mi je bio emitovan, bila sam uzbuđena. Pogotovu kada sam ušla u tu crkvu u kojoj su kršteni moji baba i deda. Kada sam ušla u tu crkvu, samo mi se plakati htelo, nisam mogla ni da pričan ništa. Toliko mi je bilo drgao što sam ja doživela to što sam videla gde su oni rođeni. Ali, ne bih se više nikada vratila tamo. Ja sam tu rođena, moji roditelji su tu rođeni, tako da je meni ovde lepo i jeste lepo. I, ostaću tu, tu su mi deca, tu mi je porodica, tu mi je familija i sve mi je tu", seća se Ema Krak. 

U osnovnoj školi u Ostojićevu fakultativno se izučava Poljski jezik. Ovo Vojvođansko mesto smatra se jednim od retkih sa stalnim razvojem. Dobre veze sa gradovima u Poljskoj koriste da učvrste kulturnu, naučnu i privrednu saradnju.

Уређене помоћне просторије у ОШ „Др Тихомир Остојић”

ОСТОЈИЋЕВО: У Основној школи „Др Тихомир Остојић” у Остојићеву ученици и просветни радници су у присуству гостију прославили свој дан, Малу Госпојину.

Тим поводом на употребу су предате обновљене помоћне просторије. Празник школе је био прилика да се ђаци представе свечаним програмом, приређена је и изложба слика учесника традиционалне дечије ликовне колоније.

Обновљене просторије заједно су предали на употребу подсекретар у Покрајинском секретаријату за образовање, прописе, управу и националне мањине – националне заједнице АП Војводине Жолт Сакалаш и председница чоканске општине Стана Ђембер. Ова инвестиција у школи потпомогнута је из покрајинске касе са 3,1 милион динара, у оквиру пројекта обнове школа на територији Војводине, док је Општина Чока обезбедила 2,5 милиона динара.

- Сматрам да је ово сада једна од најсавременијих школа на територији Србије. Радује ме што видим да деца у школи имају овакве услове за живот и рад -рекла је Стана Ђембер.

Обнављање школе и стварање добрих услова за обављање наставе и ваннаставних активности ђака траје већ више година. Основна школа „Др Тихомир Остојић” је поред средстава из покрајинске и општинске касе обезбеђивала средства из донација, посебно кроз сарадњу са амбасадама седам земаља, па су захваљујући томе реализована значајна улагања.

Директор школе Антоније Цицмил каже да јепрво значајније улагање било из донације у сарадњи са амбасадом Јапана, када су дотрајали дрвени прозори и врата замењени алуминијумским, па се на тај начин успева постићи уштеда у утрошку енергије и до 40 посто у односу на претходни период. 

За Дан школе отворена је изложба радова са 13. дечије ликовне колоније и уметника сликарског круга Остојићева. Овогодишња је била спомен- изложба у знак сећања на недавно преминулог академског сликара и педагога Радомира Бркушанина, чијим залагањем и трудом је и покренут рад ликовне колоније која окупља таленте из Остојићева. Наставница Андреа Беата Бицок је нагласила да је његовом смрћу остала огромна празнина, те да је за све у школи остао велики задатак да одрже ликовну колонију на нивоу на којем је била претходних година.

Након отварања изложбе гости су заједно прешли у месни Омладински дом где су школарци извели пригодан вишејезични програм. У школи у Остојићеву се настава одвија на српском и мађарском језику, а потомци Пољака који су у 19. веку овде насељени негују старопољски језик из некадашњег завичаја са обала Висле.

М. Митровић

Пројекат „Чока транспарентно” реализовала је „Панонија медиа” у сарадњи са „Дневником”. Ставови изнети у овом тексту нужно не изражавају ставове локалне самоуправе, која суфинансира пројекат.

Neke antropološke karakteristike odraslih Poljaka u severnom delu jugoslovenskog Banata

SAŽETAK

Ispitivanjem u severnom delu Jugoslovenskog Banata odraslog stanovništva koje se izjašnjava da su potomci Poljaka, koji su se 1838. godine doselili u Ostojićevo iz Visle nedaleko od Krakova, južni deo Katovickog Vojvodstva utvrdeno je da prosečna telesna visina kod muškarca je 174,91 cm a kod žena 161,06 cm i da se visina smanjuje sa starošću. Zatim se srednje vrednosti telesne mase povećavaju sa starosti do 50-te godine kod muškaraca i do 60-te godine kod žena. Punoća tela je veća kod žena, a takođe i srednji obim grudnog koša. Ispitanici najčešće pripadaju brahikefalima prema merama glave i curiprozopima prema merama lica. Na osnovu klaster analize uočeno je da su Poljaci u Ostojićevu po svojim bioantropološkim karakteristikama sličniji sa pojedinim etničkim grupama u Vojvodini nego Poljacima iz starog zavičaja. Detaljnijim ispitivanjem trebalo bi odgovoriti da li razlike između dve grupe Poljaka su posledica uslova životne sredine i mešanja sa narodima sa kojima žive ili pak zatvorenosti populacije Poljaka u Vojvodini.

Научни и јавни рад

Остојић се бавио широком лепезом проблема из српске културне историје али и текућим национално-политичким питањима. Радовима из културне и историје књижевности 18. и 19. века дао је велики допринос, у српској историографији, занемарене новије српске прошлости. Његова прва књига Српска књижевност од Велике сеобе до Доситеја Обрадовића (1905) уједно је и прва синтеза културне историје Срба 18. века. Овај период проучавао је и у друге две важне студије: Доситеј Обрадовић у Хопову (1907, објављена и на немачком) и Захарија Орфелин (1923). У књизи Српска грађанска лирика XVIII века дао је исписе из старих српских рукописних песмарица. Историјом српске књижевности у 19. веку бави се неколико студија: о Бранку Радичевићу (1918), Јовану Стерији Поповићу (1906), Јовану Јовановићу Змају и Ђорђу Пајковићу (1908). Писао је и уџбенике из историје српске књижевности а објавио је и више збирки грађе (део преписке митрополита Павла Ненадовића и документе значајне за црногорску историју из доба Петра I и Петра II). Приређивао је за штампу текстове из усменог народног стваралаштва.

Остојић се успешно ослободио утицаја романтизма из младости када је у питању научни рад али је он био подлога за његово јавно и политичко деловање. Неуморно је радио у многим областима културног стваралаштва: организовао је гимнастичка удружења и ђачке хорове, популарисао народну и црквену музику, писао је приказе, критике и чланке о текућим уметничким дешавањима и сарађивао је са бројним установа културе као што су Одбор Новосадске српске читаонице, Артистички одсек у Друштву за Српско народно позориште и у Српској књижевној задрузи чији је био добротвор и повереник. У Књижевно одељење Матице српске ушао је 1898. заједно са Јованом Радонићем и Станојем Станојевићем. Они су уз помоћ групе реформиста окупљених око часописа Покрет (1899—1912) радили на реформи Матице српске. Остојић је као представник ове струје дошао на место секретара МС 1911. и у кратком периоду до избијања Првог светског рата успео је да стабилизује Матицу српску, поново покрене Летопис који је обогаћен актуелним национално-политичким и културним садржајам и око кога су се окупљали најбољи, ондашњи, српски писци из различитих области.

Остојић, Тихомир (Ђорђе Бубало, стр. 547—548) Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.

Velika humka Ostojićevo

Velika humka kod Ostojićeva u Banatu nema tradicionalno narodno ime, ali je na starim mapama jasno naznačena i to sa "unka" – rečju koju su stari geografi pogrešno izveli iz "hunke" koja je s druge strane potekla iz "humke" a sigurno vodi poreklo od mišljenja da su kurgane za sobom ostavili huni. Humka je u narušenom stanju, jer se površina kao deo njive, intenzivno preorava.

Iz blizine humka je zaista velika, iako nije najveća u Banatu. Spada među kurgane srednje veličine i deo je lanca kurgana Potisja.

U samom okruženju Ostojićeva nekada je bilo 4-5 manjih ili većih humki, o čemu svedoče stare mape. Na primer, odmah pored, na samo 580 m severoistočno nalazila se još jedna humka nepoznate veličine, koja je uništena gradnjom pruge za Kikindu 1895. godine. Ova nešto manja humka je sigurno bila vezana za istu kulturu i epohu, a je mogla biti grobnica neke manje važne osobe, te kao takva mogla biti deo sistema gradnje dvojne humke - u narodu poznate kao "Blizanica".

Današnja visina vrha u odnosu na ravnu Tise iznosi oko 3,5 metra, ali je pre kultivisanja sigurno bila viša najmanje za oko metar. Velika humka se nalazi na svega 1080 m od reke Tise. Uticaj reke je toliko jak, da čak unutar njiva imamo prirodne depresije u vidu izduženih dolja, koje nisu pogodne za obradu jer se u proleće napune vodom. Ovakva mesta, zauzvrat, predstavljaju zadnja prirodna uporišta mnogih divljih životinja i biljaka Banata.

Veoma je interesantna geologija područja. Ukoliko se posmatra položaj humke u odnosu na vidljive nanose nekadašnje Tise i Aranke koja je nekada bila znatno obimnija, može se pretpostaviti da je humka nastala u nekom kasnijem periodu, kada su reke odmeandrirale i sistematski položile svoje nanose. Naravno to se mora uzeti u relativnom smislu, jer se izražava u hiljadama godina, a sӑmo meandriranje moglo se odigrati mnogo pre eneolita, kada su graditelji kurgana stigli na ovo područje. Gledajući položaj humke može se čak pretpostaviti, da je zbog pomeranja reke humka u stvari na sadašnju Banatsku stranu dospela sa desne obale, kao što je to slučaj kod mnogih meandara Tise da su stavarali "ostrva" menjajući stranu (na primer Biserno Ostrvo, zatim "Siget" kod Mola ili upravo obližnja Batka (Stara Tisa) južno od Ostojićeva). U stvari, gotovo je sigurno da je humka sa još nekoliko ostalih iz Potiskog lanca kurgana upravo nastala na Bačkoj strani Tise, verovatno u istom periodu kada i humke na današnjem potezu Horgoša, Kanjiže i Šajkaške.

U okolini same humke mogu se naći ulomci stare, predsrednjovekovne grnčarije. Zbog oranja lokalitet je arheološki jako narušen. Humka nije evidentirana kao kulturno-istorijsko i arheološko dobro i nije pod zaštitom države, niti je poznato da je to u planu.

U Ostojićevu svaka kuća ima šljivik: Najbolju rakiju i najslađi pekmez peku Poljaci, Srbi, Mađari i Slovaci - svi zajedno

Jedno od nastarijih sela na severa Vojvodine u kojem već vekovima zajedno žive Mađari, Slovaci, Srbi i Poljaci, postalo je prepoznatljivo i po jednoj voćki koju ima skoro svaka kuća. Šljiva kao brend ovog malog vojvođanskog mesta dobila je svoju zasluženu pažnju, pa se već drugu godinu za redom organizuje Međunarodni festival šljive i rakije.

Prošle godine održan je prvi festival, a ove godine šljiva kao brend još jednom je pokazala koliko je dragocena. Od šljive ne samo da u Ostojićevu prave dobru rakiju, od šljive domaćice spremaju pekmez, slatko, sokove, a koriste je u kolačima, slatkim pitama, krofnama i mnogim drugim poslasticama. Zoltan Bačo, potpredsednik Mesne zajednice u Ostojićevu i organizator festivala, istakao je značaj ove voćke.

-Šljiva je odabrana jer u selu imamo jako puno šljivika, skoro svaka kuća ima šljivu. Zna se da je šljiva voće zdravlja, veselja i sreće, te smo u njenu čast organizovali i ovaj drugi festival kako bismo uključili sve nacije koje žive na ovom malom prostoru, a to su Srbi, Mađari, Poljaci i Slovaci.

Na ovogodišnjem festivalu stručni žiri nije imao lak zadatak, od 54 proizvođača rakije izabran je najbolji. Takač Andraš iz Mužlje napravio je najbolju šljivovicu koja je prema oceni žirija “potukla” sve svojim ukusom. S obzirom da šljiva ove godine nije najbolje rodila, kvalitet rakije je takođe prosečan, kada pijete rakiju trebalo bi da se oseti i ukus i miris, jer je svaka sorta drugačija - kaže nam Takač.

Domaćica koja je napravila najbolji pekmez dolazi takođe iz Mužlje. Hilda Damjanov, otkrila je tajnu spremanja ove poslastice, a ona je u strpljenju. Šljive prolaze kroz proces, vade se koščice, dugo se kuva, ,meša, a najbolje ga je peći na starim šporetima. Za najbolji kolač bilo je potrebno iskustvo, a u pitanju je stari tradicionlani recept koji je donela pobednica Lila Akač iz Jazova.

U selu žive Poljaci, Srbi, Mađari, Slovaci, svi imaju bar jedno drvo šljive.

Ostojićevo, malo selo na severu Vojvodine jedno je od retkih u kojem već vekovima složno žive četire nacije. Kako kažu meštani, razlike nema, osim u kulturi i običajima koji se strogo poštuju. Selo je osnovano pre više od 800 godina,a jedino je mesto sa najviše pripadnika poljske nacionalnosti.

Prvi Poljaci u ove krajeve stigli su sa obala Visle, 1838. godine, mnogi su se raselili, ali ostalo je porodica koje nisu želele da idu iz Vojvodine. Trenutno u Ostojićevu ima oko 200 domaćinstava u kojima žive Poljaci. Prema poslednjem popisu u naselju ima 1048 domaćinstava i interesantno je da svako domaćinstvo ima bar po jedno drvo šljive.

Festival je prema rečima organizatora festival svih nacija. Kulturu i običaje verno predstvljaju sve zajednice, a ove godine su im se pridružila i kulturna udruženja iz Kikinde, Novog Kneževca, Kanjiže, Sente, Tornjoša, Čoke, Utrina, Rumunije. Od seoskih udruženja nastupala su deca iz KUD-a iz Ostojiceva, udruženje Visla i KUD "Tihomir Ostojić".

Međunarodni festival šljive i rakije organizovalo je Udruženje za očuvanje kulturnog naseđa "Piroš Tulipan" pod pokroviteljstvom Opštine Čoka, Mesne zajednice Ostojićevo i Mađarskog nacionalnog veća, a sa ciljem razvijanja turističkih potencijala Ostojićeva.

(Dragana Ivanić)